Da li sva deca imaju osnovno obrazovanje? Neka podaci govore…
21. vek… Svi govore o veštačkoj inteligenciji, digitalizaciji, informacionim i komunikacionim tehnologijama, pametnim telefonima,… Instragram, Facebook, Twitter,… Sve izgleda savršeno, a da li je zaista tako?! Sa druge strane, čini se da svesno ili nesvesno zanemarujemo svakodnevne probleme sa kojima se srećemo. Izostavimo odrasle, ali u kakvim uslovima nam žive deca? Imaju li sva deca osnovne uslove za život, hranu, vodu za piće, odeću,… Ako imaju to, da li imaju osnovno obrazovanje?
Svi vodeći dokumenti, od Konvencije o pravima deteta Ujedinjenih nacija, Generalnog komentara broj 7 na Konvenciju o pravima deteta Ujedinjenih nacija, do Evropske deklaracije o pravima deteta, preporuka Evropske komisije za investiranje u decu i Strategije Evropske Unije 2020, direktno ili indirektno postavljaju zahtev državama da obezbede dostupno i kvalitetno vaspitanje i obrazovanje za rani razvoj dece.
Obezbeđivanje dostupnog predškolskog vaspitanja i obrazovanja visokog kvaliteta je i jedan od prioriteta u Predlogu ključnih principa za „Okvir za kvalitetno predškolsko vaspitanje i obrazovanje“ koji je pripremila radna grupa Evropske komisije Odeljenja za obrazovanje u oktobru 2014 (Miškeljin, 2015; EC, 2014).
Iako je pravo na obrazovanje garantovano Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima (UNDHR, 1948) i Konvencijom UN o pravima deteta (UNCRC, 1989), međunarodna zajednica od 2000. godine posvećuje posebnu pažnju tome. Ključnim trenutkom se smatraju Milenijumski razvojni ciljevi (Millennium Development Goals (MDGs)) prema kojima je postizanje univerzalnog osnovnog obrazovanja prioritet, upotpunjeno obrazovanjem za sve ciljeve (Education for All Goals) (2000-2015) kojima je postavljeno 6 globalnih ciljeva kako bi se postiglo obrazovanje sve dece, mladih i odraslih do 2015. godine. Međutim, ovi ciljevi nisu ispunjeni.
Osnovno obrazovanje je obavezno u 21. veku, bilo u školi ili van nje kako ni jedno dete ne bi zaostajalo za svojim vršnjacima. Prema podacima UNICEF-a, trenutno u svetu globalizacije i masovnih tehnoloških promena odrasta 1.8 milijardi adolescenata i mladih. Kakav će život oni voditi kada odrastu? Da li će to biti život pun nade ili očaja? Da li će imati dovoljno znanja i veština da donose važne odluke i prave izbore ili će biti neprijatno iznenađeni onim sa čim se sreću?
Podaci UNICEF-a govore da danas ima više dece koja nisu učenici, nego dece koja pohađaju školu. Prema njihovim procenama 6 od 10 dece i adolescenata na svetskom nivou nema minimalni nivo znanja čitanja i matematike. U drugoj deceniji 21. veka, osnovno obrazovanje nije dostupno milionima dece širom sveta. Više od 72 miliona dece osnovnoškolskog uzrasta ne ide u školu, a 759 miliona odraslih je nepismeno i nemaju neophodna znanja za poboljšanje životnih uslova. Zar to nije poražavajuće za nas kao društvo?
Većina dece još nema pristup osnovnom obrazovanju zbog izražene nejednakosti i marginalizacije društva. I u razvijenim i u nerazvijenim zemljama, deca nemaju pristup osnovnom obrazovanju zbog polne nejednakosti, zdravstvenog stanja i kulturnog identiteta kao što su etničko poreklo, jezik i religija. Ova deca se nalaze na marginama obrazovnog sistema kojje veoma bitan za njihov intelekturalni i društveni razvoj.
Faktori povezani sa siromaštvom, nezaposlenost, bolest i nepismenost roditelja dva puta povećavaju rizik da deca ne pohađaju osnovnu školu ili da napuste istu. U svetu su deca često primorana da napuste osnovnu školu zbog zdravstenih problema povezanih sa neuhranjenošću ili da bi radili i pomogli porodici. Lokacija takođe utiče na školovanje. Statistika kaže da deca iz ruralnih područja imaju više nego dvostruku verovatnoću da će napustiti osnovnu školu od svojih vršnjaka iz grada. U zonama sukoba 27 miliona dece ne pohađa školu.
Da li je nedostatak sredstava prepreka za pohađanje osnovne škole?
Mnoge zemlje u razvoju i nerazvijene zemlje nemaju dovoljno finansijskih sredstava za izgradnju osnovnih škola, kupovinu školskog materijala, zapošljavanje ili obuku nastavnika. Sredstva koja obezbeđuje međunarodna zajednica uglavnom nisu dovoljna da omoguće zemljama da uspostave obrazovni sistem za svu decu. Pored toga, nedostatak finansijskih sredstava utiče na kvalitetu nastave. Nastavnicima nije obezbeđena adekvatna obuka, a škole imaju veliki broj dece u odeljenjima pa nastavnici nisu u mogućnosti da se posvete svakom detetu. Kao rezultat ovakvih uslova, raste stopa napuštanja osnovne škole i broj dece koja ne pohađaju osnovnu školu.
Finansijska sredstva ostaju jedna od najznačajnijih prepreka u obrazovanju, prvenstveno zbog dodatnih troškova poput uniformi i školskog materijala, koji su nedostupni za porodice sa niskim prihodima, samohrane roditelje i velike porodice. To često rezultira postaljanjem prioriteta koje će dete iz porodice pohađati školu, obično s jakom rodnom predrasudom, jer se dečaci često favorizuju i pohađaju školu, dok devojčice ostaju kod kuće i ne uče ni da čitaju i pišu. Neke su porodice toliko siromašne da i sama deca mora da preuzmu ulogu hranitelja porodice, što dovodi do pitanja dečijeg rada i ilegalnog zapošljavanja.
Jačanje finansijske sposobnosti roditelja i porodica od suštinskog je značaja za osiguravanje ne samo upisa dece u osnovnu školu, već i zadržavanja u obrazovanju. Ovde bitnu ulogu igraju i ponos i zadovoljstvo koje mnogi roditelji iz osiromašenih zajednica osećaju kada vide da im dete ima mogućnosti koje njima najverovatnije nisu bile dostupne.
Ovo je ključno za održavanje bilo koje vrste obrazovnog programa od strane međunarodnih nevladinih organizacija, jer osnovne odredbe o uniformama i školskim zgradama, iako su kratkoročno veoma korisne, neće dovesti do dugoročnih promena za zajednicu u celini. Nažalost, ovaj „brzo popravljajući“ mentalitet i dalje postoji kod mnogih donatora, koji radije finansiraju opipljive predmete, a ne ulažu u porodice.
Da li su društvena uverenja prepreka za osnovno obrazovanje?
Promenu stava je često najteže postići i izmeriti. Duboko usađena društvena uverenja i ponekad diskriminatorski stavovi predstavljaju velike prepreke za manjinske ili marginalizovane grupe, poput devojčica, dece s invaliditetom, itd. Na primer, postoje zajednice u kojima deca s invaliditetom nemaju fizički pristup školama ili se smatraju nesposobnima da učestvuju u osnovnom obrazovanju.
Značajna promena zahteva rad na više nivoa i dugotrajna je i često naporna borba. Potrebno je interesovanje porodica, zajednica i lokalnih vlasti, ne samo da bi se postigla svest o osnovnom ljudskom pravu na obrazovanje, već i da bi se postigla promena. Lokalne i nacionalne institucije takođe treba da budu uključene, od škola, lokalne uprave i drugih službi kako bi se osiguralo da je ono što se pruža kvalitetno obrazovanje i da su škole sigurno okruženje za decu.
Nažalost, sa sve manjom dostupnošću višegodišnjeg finansiranja, kratkotrajni (1-2 godine) projekti postaju pravilo. Zbog toga je sve teže ne samo napraviti bilo kakav stvarni uticaj već i nadgledati i izeštavati o stepenu promene; nešto što je obično obavezan uslov za sve donacije koje su dobile nevladine organizacije.
Da li je invaliditet prepreka za dečje obrazovanje?
Iako je obrazovanje univerzalno ljudsko pravo, uskraćivanje pristupa školi uobičajeno je za 93 do 150 miliona dece s invaliditetom u svetu. U nekim najsiromašnijim zemljama, čak 95% dece s invaliditetom ne pohađa školu.
Stopa pohađanja osnovne škole je niža kod učenika sa invaliditetom. Veća je verovatnoća da će deca sa invaliditetom napustiti školu pre završetka osnovnog obrazovanja. suspendovanja ili isključenja dece sa invaliditetom iz osnovne škole je dvostruko veća od ove stope kod dece bez invaliditeta.
Kombinacija diskriminacije, nedostatka obuke o inkluzivnim metodama podučavanja među nastavnicima i nedostatak pristupačnih škola za osobe sa invaliditetom čine ovu grupu jedinstveno ranjivom i uskraćuje im se pravo na obrazovanje.
Da li su glad i loša ishrana prepreke za dečje obrazovanje?
O uticaju gladi i loše ishrane na obrazovanje dece retko se govori, iako se procenjuje da je oko 155 miliona dece mlađe od 5 godina neuhranjeno. Ako su deca ozbiljno neuhranjena, toliko da ta neuhranjenost utiče na razvoj mozga, to utiče isto kao da izgube četiri razreda škole. Spori rast i razvoj dece kao posledica neuhranjenosti i različitih infekcija mogu da utiču na dečje kognitivne sposobnosti, kao i na njihovu usredsređenost i koncentraciju u školi. Kao rezultat ovakvog razvoja i rasta dece, 19% je manje verovatno da će ova deca naučiti da čitaju do 8 godine. Suprotno, kvalitetna ishtana i uhranjenost mogu da budu presudna priprema za dobro učenje.
Da li postoji nejednakost između dečaka i devojčica u pravu na osnovno obrazovanje u svetu?
‘Rodni jaz’ je svetski fenomen koji se obično povezuje s duboko ukorenjenim nejednakostima koje onemogućavaju ženama i devojkama napredovanje u mnogim sferama života. Međutim, u kontekstu obrazovanja to znači različite stvari u različitim delovima sveta. S obzirom na to da se predviđa da 15 miliona devojčica osnovnoškolskog uzrasta nikada neće dobiti priliku da nauče da čitaju i pišu u poređenju sa 10 miliona dečaka, pažnja je usmerena na osnovno obrazovanje devojčica u najsiromašnijim regionima, kao što je subsaharska Afrika.
Danas je devojčicama najmanje dostupno obrazovanje. One čine više od 54% svetske populacije koja ne pohađa školu. Ovaj se problem najčešće javlja u arapskim državama, u centralnoj Aziji i u južnoj i zapadnoj Aziji. Ova situacija se obično objašnjava kulturnim i tradicionalnim privilegovanim tretmanom muškaraca. Devojčicama je predodređeno da rade u porodičnom domu, dok dečaci imaju pravo na obrazovanje.
U subsaharskoj Africi preko 12 miliona devojčica verovatno nikada neće dobiti osnovno obrazovanje. U Jemenu više od 80% devojčica nikad neće imati priliku da ide u školu. Određene zemlje poput Avganistana ili Somalije ne čine nikakav napor da smanje jaz između devojčica i dečaka u pogledu osnovnog obrazovanja.
Za devojčice u nekim delovima sveta mogućnosti obrazovanja mogu biti posebno ograničene. Samo 66% zemalja postiglo je rodnu ravnopravnost u osnovnom obrazovanju.
Iako su mnoge zemlje u razvoju veoma smanjile nejednakosti između devojčica i dečaka u pogledu osnovnog obrazovanju, potrebno je uložiti mnogo napora kako bi se ovaj jaz prevazišao.
Kakva je situacija u Srbiji i zemljama u okruženju?
Pohađaju li sva naša deca osnovnu školu ili ne?
Da li se Srbija razlikuje od zemalja u okruženju prema broju dece koja ne pohađaju osnovnu školu?
Želeli smo da damo odgovor na ova pitanja pa smo analizirali smo podatke Svetske banke za period od 1995. do 2017. godine o broju dece koja ne pohađaju osnovno obrazovanje u Srbiji, albaniji, Bugarskoj, Hrvatskoj, Mađarskoj, Rumuniji, Severnoj Makedoniji i Sloveniji.
Grafik 1. Prosečan broj dece školskog uzrasta koja ne pohađaju osnovnu školu
Prosečno najviše dece školskog uzrasta ne pohađa osnovnu školu u Rumuniji (67093), potom u Mađarskoj (18533), Albaniji (15548) i Bugarskoj (10445), dok prosečno najmanje dece školskog uzrasta ne pohađa osnovnu školu u Sloveniji (1800) u posmatranom periodu. Prosečan broj dece školskog uzrasta koja ne pohađaju osnovnu školu u Srbiji u posmatranom periodu je 5559.
Primenom jednofaktorske analize varijanse (ANOVA) ispitivano je da li postoje statistički značajne razlike između posmatranih zemalja u prosečnom broju dece koja ne pohađaju osnovnu školu. Rezultati istraživanja su pokazali da postoje statistički značajne razlike u prosečnom broju dece koja ne pohađaju osnovnu školu između posmatranih zemalja, [F(7, 142) = 18.23, p = 0.00 < 0.01].
Naknadna poređenja su izvršena primenom Games-Howell testa koji je pokazao da postoje statistički značajne razlike između Srbije i Albanije, Srbije i Rumunije, Albanije i Rumunije, Albanije i Slovenije, Bugarske i Rumunije, Bugarske i Slovenije, Hrvatske i Rumunije, Mađarske i Rumunije, Mađarske i Slovenije, Rumunije i Severne Makedonije, Severne Makedonije i Slovenije, Slovenije i Rumunije. Interesantno je da u zemljama članicama EU (Bugarska, Hrvatska, Mađarska, Rumunija) prosečno ima više dece koja ne pohađaju osnovnu školu nego u Srbiji i Severnoj Makedoniji koje su u procesu priključivanja EU.
Još malo o obrazovanju u Srbiji…
Prema podacima UNICEF-a:
- 50% dece uzrasta od 3 do 5 godina pohađa obrazovne programe
- Samo 9% dece u najsiromašnijim domaćinstvima i 6% dece iz romskih naselja uzrasta od 3 do 5 godina pohađaju obrazovne programe
- 98% dece uzrasta od 5 godina pohađa obrazovne programe
- Samo 64% dece iz romskih naselja uzrasta od 5 godina pohađa obrazovne programe
Da li možemo napraviti promenu?
Obrazovanje i veštine su u osnovi povezani. Bez znanja i veština koje pruža jak obrazvoni sistem, mladi ljudi ne mogu da žive živote u kojima sami odlučuju o svojoj budućnosti. Nedostaci u učenju na kraju rezultiraju i slabim veštinama potrebnim za zaposlenje, što tranziciju od obrazovanja ka pristojnom radnom mestu čini još težim za mlade ljude koji se na kraju osećaju izolovani iz društva. Jaz između onoga što obrazovni sistemi pružaju deci i mladima i onoga što je potrebno mladim ljudima, zajednici i ekonomiji svakodnevno raste. Prema podacima UNICEF-a, oko 40% poslodavaca na svetskom nivou već teško pronalazi radnike sa potrebnim veštinama.
Da bi postali uspešni učenici tokom celog života, pronašli produktivan posao i aktivno se uključili u svoje zajednici, adolescenti i deca mora da razviju širinu veština, ali je prvo neophodno da steknu ključne veštine kao što su sposobnost čitanja, pisanja i matematike koje se mogu steći samo ukoliko se deci obezbedi pohađanje osnovne škole. Sve veći broj istraživanja ukazuje da predškolsko vaspitanje i obrazovanje ima potencijal za stvaranje različitih pozitivnih efekata kao što su:
- veća dobrobit deteta;
- bolji uspeh u učenju;
- spremnost za celoživotno učenje;
- pravičniji ishodi za decu i smanjenje siromaštva;
- povećana međugeneracijska socijalna mobilnost;
- više ženskog učešća na tržištu rada;
- povećana stopa nataliteta i
- bolji socijani i ekonomski razvoj za društvo u celini (Miškeljin, 2015).
Osim što će steći osnovna znanja, deca će u školi steći druge važne veštine poput komunikacije, saradnje, druženja, razmišljanja, rešavanja problema, itd. koje će im pomoći da se suoče sa različitim životnim izazovima, da se prilagode tržištu rada i da sarađuju sa drugima. Iako se većina obrazovnih sistema ne fokusira dovoljno na ove veštine, učenje ovih veština koš od školskog uzrasta od presudnog je značaja za izgradnju snažnih temelja za dalje funckionisanje dece.
Neuspeh u školi ograničava dete tokom celog života. Učenik koji napusti školu bez završetka osnovnog obrazovanja ili bez odgovarajućih veština ima manje šansi za napredovanje u životu. To se može primetiti u nižim početnim platama, većim poteškoćama u prilagođavanju ekonomiji koja se brzo menja i većim rizicima nezaposlenosti. Takođe deca bez osnovnog obrazovanja manje će iskoristiti dalje mogućnosti učenja i manje će učestvovati u građanskim i demokratskim aspektima modernih društava (OECD, 2012)
Neuspeh u obrazovanju takođe nameće velike troškove društvu. Slabo obrazovani ljudi ograničavaju ekonomske kapacitete da proizvode, rastu i inoviraju. Neuspeh u školi šteti socijalnoj koheziji i mobilnosti, te nameće dodatne troškove državi i društvu poput većih troškova za javno zdravstvo i socijalna davanja, kao i veće stope kriminaliteta. Iz svih ovih razloga, poboljšanje jednakosti u obrazovanju i smanjenje neuspeha u školama trebao bi biti visoki prioritet svih država (OECD, 2012).
Šta možemo da učinimo? Naglasak treba da bude prvenstveno na istraživanju i formiranju tačnih baza podataka o postojećem stanju u obrazovnom sistemu, kako bi mogle da se donose strategije za prevazilaženje postojećih problema. Da bismo rešili probleme koji sprečavaju decu da idu u školu i uče, donosiocima odluka potrebni su podaci koji će biit pretvoreni u informacije o tome ko nedostaje u obrazovanju i koje su kritična informacije za izgradnju jačih i pravičnijih obrazovnih sistema. Pomoću pouzdanih podataka kreatori politika, nastavnici i zajednice mogu da identifikuju probleme, postave rešenja i usmere resurse tamo gde su im najpotrebniji.
Poslednjih godina, pristup podacima i kvalitet su se značajno poboljšali. Obrazovni sistemi širom sveta već prikupljaju velike količine podataka iz svojih škola i okruga. Međutim, često se podaci koriste za izradu dugih izveštaja koji ne vode ka rešavanju postolećih problema.
Prema tome, neophodno je deneti adekvatne odluke o politici pokretanja prikupljanja statističkih podataka kako bi državni službenici na svim nivoima analizirali i koristili podatke za raspodelu resursa i unapređenje obrazovnih sistema. Osim toga, potrebno je osnažiti zajednice kako bi se postigli rezultati. Istraživanja UNICEF-a pokazuju da kada se zajednicama pruže informacije o lokalnoj obrazovnoj situaciji odnosno školi, poboljšavaju se pristup, upis i rezultati učenja. na ovaj način kreiramo profile obrazovnih ustanova koji su jednostavni za upotrebu, dostupne publici niske pismenosti, kako bismo pomogli roditeljima, nastavnicima i učenicima da budu informisani.
I na kraju, neophodna je stroga evaluacija postojećeg stanja u obrazovnim institucijama kako bi se utvrdilo šta funkcioniše, a šta ne u obrazovnim sistemima. Shodno tome, neophodno je da se sprovode nasumična kontrolna ispitivanja na takozvanim školskim profilima i izrađuju studije slučaja o povezanosti između učešća zajednice i postignutih rezultata obrazovnih sistema i edukacije u više zemalja širom sveta.
Izazovi sa kojima se srećemo su mnogi, od ograničenih kapaciteta u obrazovnim sistemima, do nedovoljno uloženog truda u realizaciju planova. Da li smo zaista uradili sve što smo mogli, ako još uvek u našem društvu imamo decu koja ne idu u osnovnu školu? Promena može da započne samo kada postoji snažna i dugoročna posvećenost prvenstveno države i njenih institucija, ali i nas kao društva uopšte. Nijedna zemlja ne može sebi da priušti generacije mladih kojima nedostaje osnovno obrazovanja i veštine, jer takve generacije ne mogu da stvore bolju budućnost za sebe, državu i zajednicu uopšte.
Izvori:
- Miškeljin, L. (2015). Dimenzija kvaliteta – dostupnost predškolskog vaspitanja. Istraživanja i razvoj kvaliteta obrazovanja u Srbiji – stanje, izazovi i perspektive. Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, Institut za pedagogiju i andragogiju, 11-24.
- European Commission (2014). Quality Framework for Early Childhood Education and Care. Brisel: European Commission
- OECD. (2012). Equity and Quality in Education: Supporting Disadvantaged Students and Schools, OECD Publishing. http://dx.doi.org/10.1787/9789264130852-en
- https://www.humanium.org/en/right-to-education/
- http://www.savethechildren.org.nz/what-we-do/the-issues/education/
- https://gemreportunesco.wordpress.com/2018/05/04/gender-gap-to-dividend-why-we-cant-afford-to-neglect-boys-education/
- https://www.wordsinthebucket.com/making-education-available-to-all
- https://www.unicef.org/education
- https://www.unicef.org/serbia/en/press-releases/175-million-children-are-not-enrolled-pre-primary-education
- https://www.globalcitizen.org/en/content/10-barriers-to-education-around-the-world-2/
- https://www.unicef.org/education/data-must-speak
“Ove fotografije su preuzete sa platforme Unsplash i koriste se u skladu sa uslovima korišćenja Unsplash-a. Autori ovih fotografija nisu navedeni pojedinačno, ali sve fotografije su dostupne na Unsplash-u i možete ih pronaći putem pretrage na njihovoj platformi.”
